Seoba Srba
Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године[1], током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.
Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки Патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.[2]
Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а 360 села је опустело.[3]
|
[уреди] Друга сеоба Срба
Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718.-1739.). Наиме, након новог аустријско-турског рата 1737.-1739., Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године.[4] Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и Читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.
Привилегије Срба у Хабсбуршкој Монархији - насловна страна књиге из 1732. године
[уреди] Последице
Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручије данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.
Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. [5] [6] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије. [7] [8] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.
О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.
